Dojde meni opomena da nisam platio struje, a bome jesam, samo mi niđe nejma one potvrde.
Kad insan nešto traži, nikad nać’, k’o da mu kakav šejtan, naletosum, sakrije, a sve mu potura nakije, hejbet brezposlica. Tako i ja, udarih na testament od moje, rahmetli nane:
„Ja, Subhija Arnautović, rođena Novalija… ostavljam mom najmlađem unuku Uzeiru Hadžibegu… pri zdravoj pameti…: 2 ibrika, leđen, srebreni ćirak, 39 lengera, 2 ajakli-sahana, tabla demirlija, velika demirlija, obična tendžera, velika tendžera, veliki kazan, haranija (mali kazan), 2 mala sahana, sofra-peškir, bošća, veliki srebreni nož, mali srebreni nož“, i tako hejbet suđa i posuđa, i neđe pri kraju stoji: „Almasli grana, lepir, na čuvanju kod Hajrudina Novalije…“.
Spremim se i na vrata.
– Ku’ćeš to Uzeire, pita Fata, jes to naš’o potvrdu?
Reko’: Jesam!
Ja niz sokak, a sve dumam:
Znam, rahmetli Hajrudina, plaho pošten čo’jek bio, al’ ko zna kak’i su mu sinovi i unuci i jesul’ mi sačuvali almasli granu od rahmetli nane, kad onaj nalet Mute pridame, i iskezio se iz onog avta:
– Aaaa, Uzeire, legla pemzija, pa se pošlo na sudžukice, a ne zoveš jarana!
Šta ću te zvat’, nalete, kad sam dolaziš.
I ja se izbirik’o i sad mu umijem odgovorit’.
– Hajd upadaj, ako ne žuriš!
Bome, uniđo’, i velim njemu:
– Odo obić familiju.
Dovuče me do hotela „Evropa“ i viče mi:
– Tamo su ti Novalije, u Zlatarskoj.
Ja uniđo’, i kažem tako i tako. Kaže on „sačekajte“ i ode po naku knjigu, ima joj sto godina, i tabiri po njoj…
– Evo ga, Subhija Arnautović, almasli grana, lepir. Jest, Uzeiraga, u nas je, mi to čuvamo. Moj dedo, rahmetli Hajrudin, zakleo mog babu i amidžu, a oni nas da sve čuvamo ko god šta donese dok taj ili neko njegov ne dođe po to. Imamo nakita od 1920., što niko nije doš’o po njeg’ i sve nam stoji u ovoj knjizi.
– Ačkosum!
– Hoćeš da ti je mi donesemo, ili ćeš ti doć po nju?
– Neka je u vas, sigurnija je nego u mene. More bit’ i moj Hike dođe po nju il njegov unuk, kad ste tak’i hairli.
Uzeir Hadžibeg