U našoj mahali bilo puno cura za udaju pa se prve poudavaše one najljepše i najbogatije, a za njima odoše, ko na halvu, i najvrjednije. Udadoše se sve hoćke nekako, samo poneka nećka nikako – osta neudata.
Ko o čemu, u mene Fata o mladosti i o udaji. Haj reko nek ispriča do kraja uz ovu sabahzorsku kahvu, neću je ometat, samo joj naišaretim obrvom da je slušam i ona nastavi dalje.
– Najvaljanija bila Kadra, plaho rukata, umjela svašta na ruke sašit izvest, oplest izheklat… što oči vide to ruke stvore. Nama su matere vazdan prigovarale što nismo ko Kadra, biva prije bi se udale. Ode Kadra prva, ali se huda nije plaho usrećila, zatekla puno čeljadi i ko da su samo nju čekali uzjahali je ko ragu pa jadna začas iskopni i svehnu. Birvaktile bilo hak pripomoć starijim insanima u mahali pa bi mi otiđi kod Memnuna hanume, da joj poradimo, zgotovimo šta da jede i nanesemo vode za abdesta. Iznemogla, a plaho bila mudra, sabrala pamet na godine, pa bi nam se vazda zafaljivala govoreći: ”Dabogda imale hajtinu sreću.” Nije nam bilo drago kad bi nam to reci, a nismo ni znale šta znači pa upitasmo matere. Dobro sam upamtila šta je meni moja rekla: ”Zato što hajte imaju najbolje sreće, haman se svaka urahati, more bit što je hajta pa je nije nizašta briga. Nejmaju šćeri fine cure puno sreće, sve što valja od muška salete one hajtave, samo da niko nije rahat. A ti radi ko i do sad pa će ti sudbina sama zakucat na kanate, ne mere svak bit hajta i nimukajet, tako se to rodi valjda.”
– Vala su ih se i nafatale, sve bolji čojek od boljeg, a one s njima ko da su najgori. Dobro ti je mati rekla, samo da niko nije rahat.
– Bome sam se ja urahatila, a more bit da si i ti sa mnom, beli me stigle dove Memnuna hanume.
Foto: Halačević
Uzeir Hadžibeg