Birvaktile su momci, a bome i roditelji, rodbina i prijatelji mamili i varali kako su znali i umjeli ne bi li se jadan oženio, jal udala na vrijeme, a u onaj vakat je bilo teže oženit se ako nejmaš ništa ko što je i sad i ko što će vazda bit, bezbeli.
Sevdah, ašik i uzdisanje na jednu stranu, a život na drugu. Što bi rekli u nas: Ne živi se od ljubavi, biva kad život stisne i ona se jadna stisne i ko da se neđe sakrije, stid je neimaštine. Šta li?
I dok se danas cure mame autima, kućama, papirima i životom u zemljama đi teče med i mlijeko, birvaktile su se mamile kućama i imanjima, kašikama, ćilimima i kojekakvim drangulijama i šarenim lažama. Kako je ko umio i znao, bezbeli. Dovest curu u Sarajevo je bilo zabremedet ko sad je odvest ne znam ti đe. Kaka Njemačka i Švedska spram udat se i doć u Sarajvo birvaktile.
Pričalo se kako je jedan hercegovac imo sina za ženidbu, a sin mu bio polijen pa odlučio da ga oženi iz Crne gore, jer su tamo žene vrijedne, moraju, šta će, inače bi pocrkali od gladi, jer su im muški plaho lijeni.
Falio se crnogorcima samo da bi oženio sina pa reko nesuđenoj snahi ovako:
-“Ako budeš tako stidna kad dođeš u nas baciću te sa drugog boja.” Kad je, jadna došla u naku kamenjaru bez vrata i prozora, haman se sa travom poravnala, bilo je kasno, nejma joj više povratka. Rekli joj ćaća i mater kad je pošla, a braća zaprijetila prstom kad se ono okrenula da još jednom pogleda kuću.
Da ti i ne govorim kad bi mlada dođi u kuću svu pokrivenu ćilimima i serdžadama, zastrtu jambolijama, nemaš đi stat a da nije prostrto, a mlada konta, blago ti je meni što sam u bogatu kuću došla. Sabahile se sve počne dizati i vraćati komšijama čije je šta. Meščini da je sve to do danšnjeg dana isto ostalo pa kad neka poleti u stranjske zemlje namamljena kolima, parama i lijepim haljinkama, a ha dojde tamo počne joj se ukazivat u šta je došla i šta joj je deverat.
U mene Fata i dan danile spominje kako sam ja nju zvao da dojde zame, biva govorio joj: ” Haj bonićko, ima u nas kašika” Biva, ne klata se sa jednom kašikom ko kod drugih, a kod nas samo dedo Atif imo svoju kašiku, nisi smio gledat u nju kamo li je stavit usta. Zato je meni i dan danas najslađe rukama jesti, a Fata mi svako malo na nos nabije:
“Nisi ti mene prevario neg sam te ja pustila da me prevariš, jedva dočekala da me zovneš pa makar i na kašike, halal ti laž bila, ko kad nisi nikad umio slagat, a udala bi se ja zate, bolan ne bio, da nisi imo ni te jedne.”
#Hadžibeg 4 Zoro, Sarajevo 2018.
Uzeir Hadžibeg