Nama bi svima trebala najmanje po dva života, jedan da ga živimo, a drugi da se ibretimo, jer nama ovaj jedan prođe za čas, u čuđenju svemu i svačemu. Imaš ti velikih ibreta, a ima i onih malih koje nikom zla ne čine, neg samo nako da se imaš čemu čuditi i pitati čitav život što, kako i zašto?
Naumpade mi komšija Sejdo. Kud bi god kreni vazda je nešto govorio i drobio ko da se svađa sa sobom, a kad bi ga ko priupitaj makar i u šali:
Šta je ba Sejdo?
Istom ko da ga utakneš u struju i pojačaš stane drobit jal na ženu, na komšiju, državu, skupoću i sve za onim insanom pristaje što ga je upito kud god da je taj kreno i drobi li drobi sve glasnije i glasnije, nikad ga se kutarisat. Zato ga niko ništa nije smio ni upitat te ga se svako okani, a kad bi ga ugledaj svako se, bajagi nađe u kakokom poslu samo da ga mimoiđe. Sve bi to mahala nekako izdeverala da Sejdo jednog dana ne kupi auto, a nije imao ni šoferski, samo ga jednom ugledašmo prid kućom. Niti ko smije upitat odakle mu i ko mu ga dovuče i što ga je pokrio ceradom da mu samo nako stoji i da se mahala ibreti. Kad bi ga mahalski gulanferi upitali što ga ne voza, Sejdo bi im reci:
-Vozam ja samo vi ne vidite.
Stajalo auto pod ceradom godinama i gume ispuhale, kad jedno ljeto dođe tamić pred Sejdinu kuću i stadoše istovarat građu i Sejdo poče zidat garažu. Haj neka, svi pomisliše, nek mu ne propada auto pod ceradom, možda ga nekad neko i provoza. Niče garaža, a mahali bi nešto čudno, ko da se Sejdo posefio i napravio manju garažu neg što je auto, kad eto ti ibret za ibretom, sve veći i čudniji. Dotjero Sejdo motor, nije ti šala, ućero ga u onu garažu i zakapario.
Od tada ga više niko nikad nije ni vidio.
Svakakvih nas ima na ovom dunjaluku, a beli tako i treba, jer čemu bi se ibretili da smo svi isti, a kod nas ibreta na sve strane, pa ne mere sve u ovaj jedan život da stane. Zato je nama svima trebalo najmanje po tri života dati; jedan da se samo ibretimo, drugi da živimo, a treći da se čudimo kako smo ova dva preživjeli.
Uzeir Hadžibeg