Dođe nam sirota na vrata, prosi, veli gladna, a mlada mogla bi i zaradit, al hajde, veli Fata da joj štogod dadnem, more bit je bo'na pa ne mere drugačije. Pojde Fata u mutvaku sabirat mliva, pilava i zejtina kad se ona prid ganjkom prodera:
-Neću ti ja to, teško mi, ne mogu nosit, nego ako imaš koju marku daj mi.
Fata joj dade nešto sitno i veli mi:
-Samo da ne mislim o njoj čitav dan jesam li, nisam li trebala, nekad i ne zaspem dumajući.
Mene namah huja jami i sjetih se Saliha i Salihovce iz naše mahala i njihovo sedmero djece, sve jedno drugom od uha do uha, a Salih bio nadničar, radio samo ljeti pa bi saletio nekako mliva, k'umpira i graha i oni bi ti svu'zimu samo to jeli ako bi him doteci, ali nikad ni od koga nisu zaiskali niti je ko davo da him ne bi udario na jedino čega su imali i previše – dostojanstvo.
Djeci dotužilo vazda isto jesti pa se požališe najstarijoj Zejni koja se dosjeti te uze ono mliva, graha i odnese u drugu mahalu, u jednu kuću, a u toj kući podosta gladnih maksuma, nisi ih mogo ni prebrojat. Kad je mati ustala imala je šta vidjeti. Pita Saliha zna li on đe je hrana, veli ne zna, more bit smo je i potrošili, ko kad je malo i nedovoljno bilo.
Ogladniše djeca, plaču previjaju se od gladi i odadoše Zejnu. Gleda je mati naku malehnu i veli:
-A što, moja Zejno, kad i nama treba?
-Da nam više ne praviš isto, neće l’ babo donijet šta drugo.
Taj dan nisu ništa stavili usta, a sutradan Salih odnekle donese stelje, graha i jabuka, pa him kuća zamirisa kao nikad do tad i vrati osmjehe na lica, a Zejna nauči prvu i najvažniju lekciju života.