– Dobar si ti isp'o moj Mute, kakav si bio, al nije ni čudo, od nakih finih roditelja. Velim onom mom hrsuzu, kad će ti on meni:
– Moj ti je babo, Uzeire, bio levat nad levatima. Čitav život na građevini teglio nizašta. Još kad mi kaže: “Vidiš one zgrade, ono sam ja pravio!“ Puca od ponosa, k'o da je investiro u nju pa prod'o stanove i uz'o gutu, a on mješ'o malter i visak nos'o.
– Bio radiša i pošten čo'jek, moj Mustafa.
– Ma bio budala, moj Uzeire. Znaš ti da je on prvi vratio stan kad je bila ona akcija „Imaš kuću vrati stan“.
– Eto vidiš, da smo Bogdom svi takvi bili, ne bi nas vliki belaj snaš'o, neg’ bi živili k'o sav normalan svijet.
Pametan je bio tvoj babo, moj Mujo, znao je on šta se radi, al’ je izabr'o poštenje. Po tom ti se insan i razlikuje od hajvana. Što more birat’. Kako ko i šta izabere tako će mu i bit’. Njegovo poštenje i majčina ti dova su tebe spasili da ne završiš neđe u jarku jal u prdekani, neg’ da ispadneš insan i dobar čojek od nakog hajvana kakav si bio.
Uzeir Hadžibeg