– Pričo meni moj dedo, rahmetli, kad je njega jenom natjero međed dok je bio u onoj austrijskoj vojski. Poletio dedo bježat što ga noge nose dok ne upade u naku jamu, srećom ufati se za liticu i ne propade skroz. Dole hendek, gore medjed a on visi između dva belaja, sve gori od goreg, baš ko mi sad. Nemereš ni gori ni doli.
– Šta ti bi s dede, moja ti Eminovce?
– Ništa, moj Uzeire, neg se on okrenu oko sebe i ugleda grm se zacrnio s kupinama pored njega, te stade jest i uživat u njihovoj slasti taj vakat, sve dok medjedu ne dodija i on ode, a moj dedo izajde I vrati se svojoj vojski, a iz vojske svojoj kući đi doživi duga vijeka u radu i rahatluku sa svojim najmilijim.
Iz Hadžibegove druge