Malehan sam bio kad u nas iz mahale pobjegoše dvoje – Munir i Zlata, i ostaviše, on ženu, a ona čojeka, po dvoje djece i svu familiju za sobom. Pričalo se o njima pozadugo, nagađalo đi su i šta su, ali se nikad ne saznade. Nama djeci ovo bilo plaho zabremedet i da nam je šta o tome čuti, a niko pred nama ništa ne priča pa mi upitasmo nanu Subhiju, a ona će ti nama ovako :
Insan će ti svašta poslušat i izdurat što mu je dragi Allah odredio osim kad mu odredi da nekog zavoli, e tad sve da hoće ne mere nikog ni slušat ni čut sem svog srca, što mu ono traži i govori. Biva, samo ono što zavoli.
– Jesi ti nano volila dedu?
– Nisam ja tad ni znala da to ima, djeco, ko kad sam bila malehna, a morala se udat od babe, ko da je nekog bilo briga i ko da te je pito šta ti voliš, a šta ne voliš, moj sinko. Nije se onda imalo kad.
– Imamo li i mi srce, nano, hoće li i nas bolit kad nekog zavolimo?
Svi imaju srce djeco, samo ga neki dobro zamandale i ne daju nikom ni privirit u njeg kamo li ga dat nekom, ko vele, ošto mi je to bavit se besposlicama i mahnitat, dok bi drugi širom otvorio srce onom što zavoli i pustio čitav dunjaluk i dunjalučka blaga u njega. Moreš ti čitav život proživiti bez toga, pitati se kako je i šta je to za čim ljudi tolko pate, dok je ne osjetiš, biva dok se ne zatelebaš neš ni znat, bezbeli. A kad je jenom osjetiš, gotovo ti je sijelo, nejma ti nazad, samo to i ništa drugo. Birvaktile se i umiralo od toga pogotovo žensko mahnito, pisale se pjesme i pjevaju se i dan danile sve je isto, ne znam ti šta se sve ne radi, al džaba, lijeka za to nejma djeco.
Pričala je nama naša nana Subhija svašta i prepadala nas karanđolozima, šejtanima i prikazama, ali nas, meščini, nikad nije više prepala i više radoznalosti u nama probudila ko sa ovom pričom. Haj ti sad budi pametan i zatvori srce samo zato da te ne bi bolilo kad u njeg može stati sve što insanu treba, čitav dunjaluk, i ovaj i onaj i sva dunjalučka blaga, bilesi.
Uzeir Hadžibeg