Donese nam Mute pune kese mliva, zejtina, kahve, šećera i ne znam ti sve čega. Veli, znam da imate i da vam ima ko donijet, ali da ne ide Uzeir u granap često može šta pokupit usput, kakvu mlađu od Fatma hanume dovest.
– Što sam kupio kupio, jedino što još mogu pokupit ovu baju što hoda dunjalukom i straši evliki narod.
Kako umije insanu omilit i razgaliti, ugursuz, još bolje umije okaharit i narezilit. Taman kontam jesam li ovo prošo bez njegovih marifetluka i zavrzlama kad će ti on meni:
– Nego znaš šta mene sad brine, čuo sam da neće biti dovoljno respiratora po bolnicama da priključe sve zaražene pa me zanima jesu li već odredili tarife ili će bit ko više da ostaje na aparatima. Najbolje im je da odma ugrade respiratormetre ko mi taksimetre i ko može platit nek se vozi kolko hoće.
Ode Mute, a ja za njim osta kontat, more bit ugursuz ima pravo ko i vazda. Ko će ga znat na šta su neljudi sve spremni? Da ne bi dalje dumo uzmem pomalo od svega što je on donio i polajnak kod Emina i Eminovce, njima je najpotrebnije. Plaho mi se obradovaše, ko kad im slabo ko ulazi pa Emin željan skim pošutit, a Eminovca progovorit.
– Valahi sam izdangubila gledajuć sa pendžera šta sve narod dovlači sa avtima, ko da će svi poskapat. Šta li će him vlika hrana, beli da ove baje mogu hranit. Dobro se pripali. Malehna sam bila, ali se dobro sjećam gladi poslije onog rata kad su partizani došli. Moju najbolju jaranicu Sejdu hotio jedan Ismet, a ona njega nije plaho begenisala sve dok joj ne poruči da ima sanduk riže. Ode Sejda Ismetu jerbo ne bi tada riže ni za ilađa. Drag život beli, a sve nas časkom uhabila ova baja od žutalja.
Slušam je i kontam o sanduku pirinča u vrijeme gladi, a ne htjedo joj rijet od sramote za šta bi u današnji vakat Sejda otišla za Ismeta.
Uzeir Hadžibeg