Pijemo mi sabahile kahvu u nas na čardačiću, šutimo i čekamo kad će se ova magla razići i kad će nam se Sarajevo ukazati.
-De nam Uzeire malo radio odvrni da čujemo štogod. Veli Fata.
Vrtim ono kolo taj vakat neće li naletiti nešto uhu ugodno. Jok ono. Prošo Varšavu, haman i do Vašingtona dođoh, saće i Zagreb, biva zadnje stanice u nas na radiju. Taman kontam da ga ugasim kad se začu pjesma. Moli dunja Esmu da je obere da joj se grane ne polome, a Esma je kune i veli; “dabogda ti se polomile, biva da more vidjet dragog sa pendžera kad naniđe niz sokak.” Slušamo bez riječi, da čujemo hoće li dunje polomit grane ili će ih Esma obrati i dragog ugledati, srčemo kahvu i uzdišemo od ljepote i meraka, kad će ti Fata:
A nisu svi na pravoj stanici zastali i ostali ko mi. Jok oni.
– More bit zato neki često mijenjaju stanice, a neki čitav život samo jednu slušaju i na jednoj ostanu, ko će ga znati?