Kol’ko sam samo puta doček’o sabah moleći se đah za ovo, đah za ono… tačno me sad bide stid kakve sam sve gluposti i besposlice od Allaha tražio. Ko kad insan i ne zna šta je za njeg dobro, a šta nije pa zine da mu je ovo i ono, ne misli plaho na dalako neg moli za ono što ga sad svrbi i u duši stišće. Hoće li Hamo položit isprve vozački, jal Merima završit fakultet u roku i sa najboljim prosjekom, hoće li mi odobrit da izbijem onaj ćošak, proširim halu i dogradim još jenu sobu… Sve je to tada izgledalo najvažnije za me na čitavom dunjaluku, a danas samo nešto što je trebalo bit pa je eto i bilo tako da Hamo položi iz trećeg puta, a Merima, rodio je babo, završi sve u roku i bide najbolji student generacije, ko kad je vazda bila hairli i pametna.
Dobih i ja dozvolu, al da Bogdo nisam, i proširih ono malo kuće, a komšiji Nazifu zasmeta pa me poče tužakat i ne progovorismo sve dok on ne pade na postelju kad i halalismo jedan drugom. Jazuk u šta nam životi prođoše naslonjeni jedan na drugog.
Dok sam bio mlađi uvijek sam se čudio kad bi neko stariji reci da mu je život prošo sad pa sad, biva začas, a u mene dan nikad proć. Evo, ostarih i sve projde što bi dlanom o dlan, a ja se opet najdoh sam sa Gospodarom u biva noći želja, dova, nade i prvi put ne umijem ništa poželit neg se napokon predajem sav Allahovoj volji i milosti siguran u njegovo određenje. Amin.
Uzeir Hadžibeg