PLAMEN

Stadoh malo s Mutetom na sokaku da koju progovorimo kad prid nas limuzina. Odškrinu se pendžer, a iza pendžera, ko miš, viri komšija Nimukajet iz stranke. Nazva nam selam ko i vazda kad će ti njemu Mute:

Š`o to niste obilježili Olimpijadu ha Saleme , niko ništa ko da je korida bila osamdeset ćetvrte!

Što ću je obilježavat, nek je obilježava ko je na njoj hajrovo. Veli ti on njemu, okrenu se name, Allahimanet Uzeire, zatvori onaj pendžer i ode.

Svake godine, nekako u ova doba, sjetimo se Olimpijade i kako su se nahapali onda naši velikaši, al je svako imo olimpijsku nafaku, bezbeli.

Kad god vidim ovog našeg Nimukajet Salema sjetim se Mikulić Branka i Sučić Ante, kakvi ovi danas, moj brate, koja je to sila bila, a sad ih se jedva sjete.

Sve bide i prođe samo osta ovi jadni narod da devera i čeka kad će jedan sjahat da bi drugi uzjaho i kad će kome od njih smrknut da bi drugom svanulo… jedino se u nama olimpijski plamen još nikad nije ugasio.