Više me ni Kemica sa Dolac malte ne zove za Prvi maj da mi čestita:
– Sretan ti Beže Praznik rada!
– Moj Kemale, sretan tebi, a ja sam i zaboravio kako je radit’ otkad sam u pemziji.
– Nemoj tako, Uzeire, i tebi je praznik i ti si bio radnik.
– Bogme jesam i to kakav, dana bolovanja nisam uz'o. Znao sam pod vatrom ić’ na pos'o, a nisam mor'o, k'o vi danas. Neg’ takav bio adet, svi radili, a ja da ležim, malo je toga u Titin vakat bilo. A sad, ha na bolovanje, namah vas otpušćaju, ne smiju vam žene ni zanijet’.
A kad bi dođi Prvi maj, ja l’ na Vrelo Bosne, ja l’ na Trebević. Narod se veseli, ne k'o danas, sve nazor. Zadnji dinar dadoše na rakiju, mezetluke, okreću janjce, a onda jedu poparu do kraja mjeseca. Allah selamet. A nejmate vala rašta ni teferičit’, ni proslavljat’ kad, me'š'čini i nejmate ni prava k'o što smo mi imali.
– Jes’, vala, Uzeire, imaš pravo. I ja sam ti doš'o tobe, ne idem više na uranke neg’ Munevera i ja ispržimo malo ćevapa i sudžukica na balkonu, ohladimo mehku i oćejifimo. Plaho nam bude, a ima se ščim i do kraja mjeseca.
– Bezbeli, moj Kemice, što bi rekla u mene nana Subhija:
“Ko sve potroši na zahiru i skrha u gu'icu popeće mu se gu'ica za vrat, pa ti vidi!“
Uzeir Hadžibeg