Bila jednom četvorica po imenu: Svako, Neko, Bilo Ko i Niko. Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da će ga Neko obaviti. Bilo Ko je to mogao da učini, ali Niko nije htio.
Neko se zbog toga naljutio, jer je to bio posao za Svakoga. A Svako je opet mislio da bi ga Bilo Ko mogao obaviti, no Niko nije shvatio da ga Neko ne želi obaviti.
Na kraju je Svako krivio Nekoga, jer Niko nije uradio ono što je mogao da uradi Bilo Ko.
Svako od nas je Neko, a može biti i Bilo Ko, kao što može biti i Niko.
Četiri nabrojana imena može svako od nas ponijeti, a najčešće se to vidi na djelu kad je u pitanju zajednička obaveza.
Kad je potrebno odraditi nešto što svima treba, tada svako misli da je to tuđa briga, da je nekom drugom to preče.
I svako od nas se osloni na nekoga, a bilo ko od nas to može uraditi.
I na kraju, kad niko ne uradi, tad mi svi krivimo svakoga.
Svi su nam krivi, samo mi nismo, jer je nešto bilo svima preče negoli nama. A nažalost, niko od nas ne vodi dovoljno računa ni o samom sebi.
I tako, stalno se ponavlja ista priča o četvorici koji uvijek misle da će drugi obaviti nešto umjesto njih.