Kako insanu more zinut gu`ica za zlatom, tako mu se može srce raširiti i duša raznježiti za onim što je srcu drago. A da nije zlato sve što sija živa je istina, a saš čut` i kako:
Dojde u nas kona Đulsa da posjedi, nije odavno bila. Ispija kahvu, priča sa Fatom i taj vakat gladi i zavrće prsten na ruci. Imaš ti žena, a Bome i ljudi pa svašta radi, pogotovo kad je nervozno, a i nako, kako je ko šta naučio naopako i bez potrebe pa se nemere odviknut šale, a ničem mu ne služi osim da svak primijeti i da mu se ruga i pamti ga po tome. Baš ko u mene Fata, dok priča s tobom bere trunke s ćilima jal skida dlake i trese prhut ženama s ramena. Džaba, naučila i nemere drugačije. Nejse.
Mi više i ne slušamo Đulsu neg samo blehnemo u onaj njezin prsten sve dok je Fata ne upita:
– Draga Đulso što ti je to taj prsten tako pocrnio, asli nije pravo zlato?
– Jok ono, moja ti Fatma hanuma, a meni je draži od svih zlatnih, a saš čut i što:
U mene Ramiz, rahmet mu duši, kad sam došla za njeg reko, kolko mi god rodiš sinova tolko ću ti kupit zlatnih prstenova. Rađala mu ja šćeri sve jednu za drugom, a Ramiz bi mi svaki put kupi prsten iako je obećo kupovat samo za sinove. Ono on hodo po terenima i kad bi se ja god porodi pošaljem mu telegram i on na voz i eto ti ga s prstenom, a prsten bi vazda kupi u vozu, moja ti Fatima.
– Aaaa, zar je bilo prije u vozu kupit pršćenja, moja ti Đulso?
– Bezbeli da nije, neg naki gilipteri hodali po vozu i prodavali nakit jeftino, ko fol, žene se, dijete im u bolnici, svašta nešto izmišljali, a u mene čojek bio naivan pa kupovo. Ha ga pokvasiš namah pocrni, moja ti.
– Što mu nisi rekla bonićko?
– Žao mi ga bilo da mu ne iskvarim. On me stalno pito što ne nosam ono pršćenje nikad, a ja mu govorila da se bojim da ga ne izgubim. Na kraju je sam skonto kad sam rodila četvrtu šćer Esmu, reko mu jaran da ne kupuje i kako ovi varaju narod. Tad je on s voza otišo u zlataru i kupio mi četiri zlatna prstena, a ja od sveg zlata najviše volim ovo gvožđe nosat, i kad ga god pomilujem i okrenem, eto ti mog Ramiza pridame ko da mi je živ, moja ti Fatima.
Slušam je nešto i ukaza mi se jasno ko nikad što su naši stari birvaktile govorili da nije blago ni srebro ni zlato… Jah!
Haj ti to sad nekome dokaži!
Uzeir Hadžibeg