Kad ono nešto insana krene pa se sve složi i dan se skocka ko za izložbe kakve. Probudiš se naspavan, Fata ne ronda neg’ cvrkuće ko bulbul, pa ti kahva bude slađa makar je i ne šećerio već odavno.
Popije se rahat sa većim merakom i ćejfom i Fata ode u avliju, a ja već naložio vatru da poprži onu drugu kesu Minasa. Uzmirisala se mahala na tek poprženu kahvu.
More li išta ko miris vratit insana u neki drugi vakat, pa čak i u onaj u kom nisi nikad ni bio, ali ti se učini ko da jesi?
Naumpade mi hošaf, da je kakve pušnice pa šljiva osušit, al se brzo pribrah i velim sebi; Uzeire na mjestu rahat, što ti je zinula gu`ica. Domalo bi meso i sudžuku sušio kako te je krenulo s merakom.
Ovako se mi vazda razrahatimo kad nam se, u rijetko, potrefi da nam oboje djece sa svojom djecom dođu đuture, nije ti šala.
Razletimo se ko birvaktile da him ugodimo i pripremimo ko šta voli. Hami burek, more on sam tepsiju pojest, a snahi sirnicu. Merimi našoj zeljanicu, a zetu kake dolme nadolmit, jal paprike, jal sogančiće. Djeci samo onih krompiriča podmetnut, telefone u šake i mirni. I na kraju sučim zasladit? Bezbeli, tepsija hurmažica, jal ružica se sprema.
Za rahatluk ti malo treba, samo da se sve vako ko u nas složi i skocka, a kad je kuća puna i srce ti je puno, taman da na hastalu ničeg nejma.
Uzeir Hadžibeg