RAMAZANSKE PRIČE: DOVA NA BRADU

Evo već treći Ramazan kako nam Ferid donosi vruće somune. Pred iftar eto ti ga uz sokak i nosi ih naslagane i vruće na ruci baš k’o konobar. Podjeli po mahali starijem insanima k’o što smo ti i u mene Fata i ja. Meni bide nekako neugodno i velim mu ja je’nom:

– Jesul to od Mehe jal od Mahira, il si donio čak iz Pekara Nafaka, tamo su najuredniji? Neg, ne moraš se ti, Feride, plaho zahmetit imamo mi fala Bogu, eno hljeba ne mereš ga pojest’.
– Ah, moj Uzeirbeže, pobogu si brate, šta`š hljeb jest’ kod vakih somuna, a Ramazan, heeej!?

Ferida i ne znam dobro, samo znam da je bio svakakav. Volio je popit i pomarisat se, a bio je i k’o nakav komandant u ratu. Ispričam ja ovo našem starom hodži Ekremefendiji, velim, tako i tako, kad će ti on meni:
– E moj Uzeire šta sam ja proučio dova na bradu!
– Kakvu, bolan ne bio bradu, ja ti govorim o somunima, a ti meni o bradama.

– Prije ti je bilo vako: kad bi ko hotio doć’ tobe, za Ramazan počme puštat’ bradu i drugu heftu dojde u mene u džamiju i rekne pred svima: «Prouči der mi dovu na bradu». I kako mu je proučim tako ti taj ostane pravi vjernik do kraja svog života. Kad dojde Bajram, svi mu čestitaju i Bajram i bradu. Bajram mubarek, a onda mubarek brada. Nije bilo sa tim zafrkancije. Asli ću ja tom tvom Feridu učit’ dovu na somun, ko zna.

– Smijem li mu ja onda rijet’ Bajram mubarek i mubarek somun?
– Bujrum, Uzeire, do tebe je.

Iz Hadžibegove druge – Dova na bradu str. 26