Zove me Kemica čak sa Dolac Malte, nije ti šala, da upita treba li nam šta, da nam donese. Ovako je on nama donosio i u ratu kad je bilo puno opasnije hodat nego sad, a za donijet i nije bilo Bog zna šta pa se opet donosilo, bezbeli.
-Kako ti deveraš sa ovom morijom, moj Kemale, nisi još ni rat predevero u glavi, a vidi šta nas snađe!?
-Fino, kad je svima frka i kad je sviju strah mi PTSP-ejci se tek tad smirimo, prodišemo i normalno funkcionišemo, a čim se sve smiri nas uguši strah i nemiri, a najviše nepravda moj Uzeire. Baš ko da po istoj zemlji hodamo, isti zrak udišemo i u isto sunce i mjesec gledamo, a drugi život živimo, sa svijetom, a mimo svijeta.
-Čudna neka bolest, moj Kemo, ne znam šta bi ti reko i kome bi mir poželio, vama sa tom boljkom, jal svima ostalima, a ne mere zajedno nikako.
-Nek se ovo smiri, Uzeire, a nama kako bude, lahko je život zijanit, a obraz još lakše, a ko preživi valja njemu opet sa ljudima i među ljude.
Uzeir Hadžibeg