Dragi moji još jedno jutro želim da vam uljepšam stihovima uz koje su mnogi odrastali. Nije vrijeme da govorimo o sreći, jer isuviše su tužna ova jutra.
Miroslav Mika Antić je pjesnik našeg djetinjstva i naše mladosti. Ovaj vječiti mladić pisao je o ljubavi prema svijetu, ljudima, prirodi, a mi smo sanjali svijet duginih boja. Maštali da prolazimo ispod i da nas čeka neopisiva radost.
Čitav njegov život su obilježili tamburaši i burne noći boema. Tamburaši su ga ispratili i na vječni počinak.
Ugodan dan vam želim.
Miroslav Antić
NAJLJUBAVNIJA PESMA
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.
Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leže u ćošku
bespomoćni
i bačeni.
Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.
Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.
Neko u ovoj sobi samo ćuti,
ćuti,
i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom
putuje preko pokislih gradskih krovova
za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
a ni reči o ljubavi.
PESMA ZA NAS DVOJE
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al’ ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući-prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako.