Plaho volim sa svakakvim insanom promuhabetit’, al’ mi nekad, valahi, dokundiše i moj i tuđi i eglen i beglen, pa ja odem kod dede Emina sa Ploče da sa njim malo pošutim. U tog dede riječ k'o dukat. Po taj vakat sjedimo, kahvendišemo i siti se našutimo.
Tišina, moreš je s nožem rezat’, a kroz tu tišinu provlaći se dim dedine cigare… Nisam nikad pušio i svaka mi cigara smrdi, ali ova dedina škija mirom miriše.
Prođe i taj vakat kad Emin progovori:
– Znadeš li ti, Uzeire, ka`će Kijametski dan?
Nisam moro ni reć’, ne znam odakle ću znat’ kad se dedo nastavi:
– Ne zna to niko, moj Uzeire, sem dragog Allaha koji nam daje znakove, a jedan od znakova je kad nestane stida. Ima jedan cvijet neki ga zovu stid, taj ti je cvijet nekad bio drugačiji, unutra je bio crn, a okolo bijel’ k'o pamuk. Ljetos sam ga gled'o i onaj crni dio haman se ni ne vidi. E, kad taj crni dio nestane, nestaće i stida, a bome i Dunjaluka, moj Uzeirbeže.
Uzeir Hadžibeg