U nas u mahali bila dva milconera: Asim i Suljo. Asim bio fin pa ga ljudi i pamte ko Asima, komšiju, prijatelja, brata, rođaka… a Suljo bio Alahselamet. Upamtiše ga ko Sulju Drota ili Sulju Degeneka.
Neki dan ga sretoh na sokaku, jedva ide, sav se usuko, al ne zastaje. Ko nešto mi smrmlja da me pozdravi, al ne razumih jel mi nazvo selam, dobar dan, zdravo il pomozi Bog. I gleda me i ne gleda, lice mu se iskrivilo ko da hoće rijet: Ma pusti Uzeire, taki vakat bio!
U taj vakat plaho bilo bit milconer za pogana insana. Kad bi te Suljo pogledaj krv ti se zaledi u žilama, namah se osjetiš krivim i čekaš jal kaku psovku jal degenek, a kad ti napiše samo prijavu, dobro si prošo. Ni kriv ni dužan.
Babo mu volio popit i jenom ga on našo pjana u Drini i tolko ga je ispendrečio po tabanima da mu je petu odbio.
Nešto se on bio navadio u mene dolazit. Malo-malo. eto ti ga, nako u uniformi s pištoljem i pendrekom, a šapku ne skida. Haj što šapku ne skida neg se i ne izuva. Naki obučen izvali se na sred mindera, haman na leđima sjedi i šuti. Niko ne progovara, svi čekamo šta će rijet.
U mene mi Fata ko na iglama, samo gleda u one njegove cipeletine ko da joj je stao na kurije oko i stišće li stišće. Išaretim joj da prestane a ona ni mukajeta, sve dok Suljo nije skonto pa se poče ko izvinjavat: „Čuju mi se noge od ovih cipela“, veli Fati, a Fata ne prestaje gledat, ko veli, bolje i da ti se noge čuju neg što si mi taj poganluk na njima nanio u kuću.
Čim bi on zamakni Fata uzme onu ribaću četku i struže po taj vakat đe je god stao. Nejse.
Kad god bi Suljo dođi imo je nešto važno i u povjerenju da mi kaže. Naišaretim Fati da izađe i izvede djecu, jerbo ovo nije za njih. Čim bi oni izađi Suljo otpočne vako: „Uzeire, nevalja ništa, neprijatelj ne miruje i država je u krizi. Što si jeo teletinu jeo si, neš više moć ni Fiću vozit svaki dan jer uvode par nepar, a kahve i zejtina neće bit ni za lijeka. Neg ti nakupuj svega i na tavan, ko zna,more se i zaratit kako je krenulo.“
Poslušam ti ja Sulju Degeneka i uzmem kilu teletine, dvije kile kahve i tri litre ulja. Reko, more mi bit dok ova kriza ne prođe. Taman mi nestade svega kad meso poskupi a kahvu i zejtin posakrivaše. Velim ja Fati: Vidiš da je Suljo istinu govorio, mogli smo i više uzet.
Ma pusti budalu, moj Uzeire, eno je on navuko svega na tavan pa mu tavan propo, moglo ih je sviju pobit. Njemu pala kanta ulja na glavu, eno ga u bolnici. Haman će ga i pemzionisat.
Tako ti i bi. Nikad se nije oporavio od one kante ulja a narod odahnu kad on ode u pemziju. I dan danas osta Suljo Degenek, a kad me moj Hike upita, što onog dedicu zovu Degenek, ne znam šta bi mu reko, pa sjedoh i napisah ovu priču. Nek se zna!
Uzeir Hadžibeg