Pričala nama nana Subhija, a njoj njezina kako je u Sarajvo, birvaktile, dolazio jedan švabo i zadugo bio dok nije sve posliko po šeheru i po Bosni, a bome i po Hercegovini, a govorilo se dugo iza njega da je butum dunjaluk obišo. Nejse!
Ispočetka mu se ibretili, a najviše što se on ibreti svemu i što mu je sve zabremedet. E vako je nama naša nana ispričala ko što ću ja vama sad:
“Jenom dojde švabo u našu mahalu, bilesi u naš sokak i stade razgledat. U dnu sokaka, jal spočetka, ako pojdeš s čaršije bila najmanja kuća, pa nizom se posuredale sve višlja i višlja ko magarad u Hercegovini. Jesu li tako mahsuz zidali jal je slučajno ne umijem ti rijet, jer nam sokak nije išo nistrmo pa da jeni drugima zaklanjamo viđelo. Jok!
U tom kućerku bilo puno čeljadi, samo jedan halvatić, hajat i mutvak ispod magaza. Sva naherena na jenu stranu ko da će se svaki čas svalit, al’ jok stoji tako nagodine. Švabo se ti vakat ibretio, zagledo pa upito more li unić, te ga oni upustiše, jerbo su ga svi već znali, a more bit hi i uslika, ko će ga znat!? Moro se saget da uniđe, a da ne spuca glavom, ali mu šešir zape i spade pa mu se svi nasmijaše. Ugledo halvatić i dva šilteta prostrta po podu, furunu i dječiju tutu. Kraj furune stajala hanuma i pekla uštipke, te je on upito šta peče, a ona mu ponavljala ti vakat ne bi li upamtio i naučio izgovorit.
Malo govorio naški pa kad je kreno gledo onu čeljad, svi rumeni, napredni, zdravi i smiju se na njeg, te ih on poreda i uslika bome. Pričo poslije u mejhani o tom, a od ibreta sve dizo ruke, nije mu jasno, a čaršijski hrsuzi ga ti vakat zapitkivali šta je pekla hanuma, a on bi sve ponavljaj:
“Kuća ko gliva, di hala tu furuna, a još hanum peče ušpičke.”
Taj ti je nanin Švabo bio glavom, bradom i šeširom francuz Albert Kan koji je obišo čitav dunjaluk i zavirio i posliko svaki budžak u svakom sokaku, meščini.
Uzeir Hadžibeg