Šveđani

Bio nam Fatin dajdžić, Hamo iz Šve’ske, onaj što mu je mali hašarijast, pa ga ja nagovorio da ga osuneti neće li se smirit’. Doš`o sam, a ja ga i ne pitam za malog, znam da će mi sam rijet’.

– Nisam ga htio dovodit’, reko’, da se u miru ispričamo. Odkako je doš’o samo dudla onu nargilu k’o da je na sisi, pa ga ne moreš odvojit’ od nje.
– Bogati, reko’, Hamo, kak’a je ta Šve’ska?
– Plaha, Uzeire, najbolja zemlja na svijetu. Tamo ti insane drže k’o malo vode na dlanu. Ko bogata zemlja, sređena, pa svak’ može imat’ kol’ko mu treba, a ko zapne može i više.
– I-i, nejma tamo lopovluka i zijanćera k’o u nas?
– Ima, Uzeire, kako nejma, neg’ svak može imat’ pa se i ne vidi kad ko zagrabi više.

I dok mi Hamo muhabeti kako je tamo, ja nešto pođoh dumat’ o tim svim bogatim zemljama. Kako su oni postali bogati, a mi vazda ostali jadni i siromašni. Kol’ko znam i oni su vazda ratovali, najprije izmeđuse, pa onda počeli otimat’ od drugih. Čitav su svijet obišli i jamili sve što him je trebalo, a đi su god došli tu više trava nije nikla. Namirili se, glanćeri, oteli od drugih i onda počeli vodit’ politiku. U njih sve dobro, a kod ovih ništa ne valja nit’ će kad valjat’, jer oni ne daju da išta valja. Ko hin ne zna skupo bi hin platio. Što bi u mene Hazim reko: « Znam te puško kad si pištolj bila ». A mi u Bosni imali sve i nikad nam nije ni naumpalo da idemo druge ubijat’ i od njih krast’. Šta će nam tuđe kad imamo svoje.

– Reko’, ne čudi te ovo zadnje što si rek’o.
-Kažem ti, moj Uzeire, da mi je počeo falit’ ovaj naš ciganluk, ono kad te prodavačica mrko gleda, pa ni merhaba ni pomoz Bog, a kamo li osmjeha. Toga mi fali, Uzeire, ne’š mi vjerovat’, al’ mi je dodijalo ono njihovo lale – mile. Nit’ te voli nit’ te mrzi, samo ti se smije i klima glavom. Nikakvih osjećaja, moj Uzeire.

Slušam ga ja i kontam:

Kad se insan namiri u svemu poćme mu falit’ ono što ne mere kupit’. A kako je krenulo, na cijelom će ti Dunjaluku bit’ ‘vako, sve ćeš moć kupit’, a nigdje ne’š moć’ nać’ ovo malo duše u dobrog insana.