U nas, u mahali, nije bilo haman kakih podstenara. K’o povisoko, a i kućice bile pomalehne i trošne ćerpićare, a sobičci pomalehni i unilazilo se u njih sve je’nu kroz drugu.
Jedino je komšija Abid vazdan im’o podstenare.
Nije zato što mu je trebalo radi kakog šićara, neg’ što nisu imali svoje djece, k’o biva zbog radi društva, da him je običnije, šta li? Ne znam i je li him i naplaćiv’o što su u njeg’ bili, prije će ti bit’ da him je i od sebe davo i pomago, ko će ga znat’. Bidni bi u njih po koju godinu dok ne dobiju stan od preduzeća, jal’ na Alpašinom jal’ na Dobrinji i odoše, a Abid i Abidovca bi po taj vakat tuhinjaj i žali za njima sve dok ne dođe kakav novi. Onog bi starog namah zaboravi kol’ko bi se zabavi da ugode novom. Podstenari bi se vazdan vraćaj u mahalu, kažu uguši nas haustor i beton ne meremo dihat.
Jenom dođe u njih Agan sa Sokoca.
K’o biva da završi kakog zanata. Bome se on i oženi u Abida. Dovede Enisu iz gornje mahale. Ona mu donese u miraz ćilim, što ga je curom tkala i u velkoj kanti hadžibega. On je imo kredenac i koher, a bilo, bome i ljubavi, pa him više nije ni trebalo. Sve dok Ago ne poče pit’ i lutat’ s jaranima. Kad god bi se Ago vrati iz skitnje, Enisa bi dobi degenek i osvani bi sa šljivom na oku. Nije dala rijet da je Ago izdegenečio. Kad bi joj dokundisalo ona bi pošalji kakog maksuma u gornju mahalu po brata Ševkiju, smotaj bi oni ćilim Ševkiji na rame, pogolem je bio, a Ševkija sitan, pa bi se sav savi pod onim ćilimom dok bi ga iznesi u gornju mahalu. Tako bi danima tuhinjaj u matere i čekaj da joj Agan pokuca na pendžer i samo rekne:
„Hajmo, kući, polazi!“
Agan ode, a ona ti sa hažibegom na kuku, a za njom se savijo brat joj Ševkija pod onim golemim ćilimom. I tako godinama, sve dok je’nom Enisa ne posla maksuma po brata, a maksum se vrati sam:
„Poručio ti je buraz da moreš doć’ al’ brez stvari, kaže da je kilu fasovo od tvog ćilima i hadžibega, a svakako ćeš se i vratit’.“
Uzeir Hadžibeg