Foto: Ilustracija/klix.ba/Djeca u opkoljenom Sarajevu
Bosna ko Bosna. Svašta je nešto tare, a ništa je satralo nije. Uvijek se pridigne, iz pepela iznikne ljepša nego što je bila. Tako je valjda zapisano. Nisu džabe derviši hukali, a hodže učile Ajetulukursije da joj nijedan dušmanin ne mere ništa. AlI što dušman ne mere moremo mi sami. Ha se odbranimo i trsimo dušmana stanemo se glođat izmeđuse I eto ti belaja.
Mi smo ti sebi največi dušmani, ko što i sam znaš. Asli protiv toga ne pomaže ni dova ni hukanje.
Svak se ko pita, čija je ovo Bosna?
Čija je god i kakva je god, naša je to zemlja, čija će bit, jer sve naše je na njoj i pod njom. Jest da je podjeljena na tri djela, i svak bi ono svoje hise prenio neđe drugo i radio sa njim nešto drugo, al ne mere, jer država stoji li stoji, i to država jedan kroz jedan upisana u sve dunjalučke ćitabe… i kapak!. Nejma dalje.
Nije lahko imat svoju drzavu, a najteže i najljepše ako se Bosna zove. Kažu da je prvih sto godina najteže, a poslije još teže, jer Bosna ti je kao život-teška, a voli se.
Nek nam je hairli pa kako god.