Uzeir Hadžibeg: KAPA

-Dok su ljudi, a bome i žene, pokrivali glave bilo je i beriketa na dunjaluku. Veli mi Eminovca neki dan kad sam ono išo kod njih sa Eminom pošutit, a sa njom koju promuhabetit.
-Ko zna, moja ti Eminovce šta je za šta dobro, a šta ne valja.

-Ne umijem ti pravo rijet, Uzeire, je li od toga ili nije, ali ha skidoše kape i mahrame ko da su se iz lanaca otrgli, poletiše u svakakve zijane.
-Jah , moja ti Eminovce, ko da je u ovaj vakat sve okrenulo naizvrat, pa svak ode u zijan, ha bez kape, ha sa mahramom, jal bez mahrame.
-U mene ti Emin plaho volio turat kape na glavu, sve bi reci zebe mi tjeme. Je'nom ja kupila parheta na pruge da mu sašiju pidžamu pa što dostane i kapu spavaću mu skrojit. Tako ti i bi.

Kad bi Emin pojdi spavat turi bi kapu, a djeca bi ga plaho zadirkuj; “eto te babo ko iz hapsane, samo ti broj fali.”
Imali mi u halvatu velko špiglo, sa strana mu bili ko naki rogovi, na te rogove bi Emin turi s je`ne strane francuzicu, a sa druge kapu za namaza i onu za spavanje. Je`no jutro ja se nešta zabavila u mutvaku i samo začuh kad Emin s kapije povika; ” odo ja ženo, haj allahimanet.”

Ha uđoh u halvat kad imam sta vidjet, na spiglu, na je`nom rogu visi francuzica a na drugom kapa za namaza, a kape za spavanje nejma. Uh, da nije ne do Bog o`šo s`onom kapom, neće živ ostat od ahbaba. Čekam Emina ko na iglama, najradije bi za njim i odnijela mu francuzicu, a ne mogu od sramote. Sve pogledam na pendžer, kad eto ti ga ide, turio ruke za ledja, a na vrh glave spavaća kapa na pruge, biva, niko mu nije hotio rijet. Kad ujde mi se pojdosmo smijat, a on pogleda na špiglo pa kad se vidje baci onu kapu pa na me planu, biva što mi nisi rekla.

Dobar moj Emin vazda bio, ko i sad što je, brzo ga projde huja. Poslje su ga pozadugo ahbabi zadirkivali, ko kad je u onaj vakat sve bilo potaman, pa ljudi samo tražili kakve šege i smijeha, te ti tako dođe reda i na mog Emina, nek je on meni živ i zdrav.

Našutio se sa Eminom i ismijo sa Eminovcom pa kreno kući polajnak i rahat, sve nogu za nogom i kontam:
Nekad nešto vako malo bilo zabremedet i golemo, a sad i golemo postaje sve manje, jer niko ni za koga više plaho ne haje.