Kad ono nešto insana krene pa se sve složi i dan se skocka kao za izložbe kakve: Probudiš se naspavan, Fata ne ronda nego cvrkuće ko bulbul pa ti kahva bude slađa, makar je i ne šećerio već odavno. Popije se rahat, i Fata ode u avliju, a ja već naložio vatru da poprži onu drugu kesu Minasa. Uzmirisala se avlija na dim, a kuća na tek poprženu kahvu. Još da hoće ko naić, kakav drag insan horan za muhabet, nikad kraja ćejfu i meraku ne bi ugledali. Ponesoše me načas lijepe misli, ali se brzo pribrah i velim sebi;
Uzeire na mjestu rahat, ko će ti doć kad u ovaj vakat niko nejma kad za sebe kamo li za tebe, a tebi zinula guica, domalo bi i hošaf i suho meso iz magaze vadio kako te je krenulo sa merakom. Nek vala nejma kad je mahnit.
Uzeir Hadžibeg