Baš smo ti mi, starinski insani Allahselamet, ne meremo nikad bit rahat pa eto ti. Ne umijemo, šta li? Povazdan moramo nešto dumat, jal unaprijed, jal unazad.
Svuđi ti nas ima osim tamo đi treba, biva, sad i ovde.
I dok normalan svijet konta đi će se rashladit, pored kake rijeke il u planinini, a neko će, Bome, i na more, Fata i ja dumamo u koju ćemo kacu pokiselit kupus i hoće li nam i kad ćumur doć. Djeca nas ruže, vele, šta će vam ćumur, boni ne bili, pored plina, a mi jopet uplatimo preko pemzionera. Jah, šta ćeš!
Ko je ostajo bez hrane, vode, struje i plina zna šta je dever, baš ko onaj što je zatvaran zna šta je sloboda. Sve ti je to u nas bilo, biva nije bilo ni hrane ni vode ni struje ni plina, a Bome ni slobode.
I svega nam je opet došlo samo nam je pameti i ljudskosti nestalo.
Mi smo ti živi dokaz da se more živjeti bez svega osim bez duše i da se more ostat i bez nje, a da ti se Azrail i ne primakne, jer ti u nas duše stoje nako, “na izvoli” pa ih svaki šejtan i šejtanluk more lahko uzet kad god mu se ćefne.
Uzeir Hadžibeg